Иво Андрић: „Мостови“ - „На Дрини ћуприја“

Приредили др Љиљана Мркић Поповић и Тихомир Станић

Говори Тихомир Станић

...Већ самим изгледом на сцени којим са свега неколико детаља неодољиво подсјећа на нашег нобеловца и казивањем првих реченица, видело се да Станићева намера није остварење класичне монодраме већ приповедање какво још само срећемо код доајена српског глумишта Љубе Тадића и Петра Краља. Прича о Мехмед - паши Соколовићу који је у „крвавом данку“ из Босне одведен у Цариград и који је тамо уздигавши се до везирске власти и моћи, одлучио да сагради мост на Дрини код Вишеграда, Станић је испричао веома живо и упечатљиво ни једног тренутка не одступајући од строгог Андрићевог рукописа. Тренутке напетости и потресне сцене из приче зналачки је смиривао ћутањем, погледом у даљину или наглим осмијехом...

Р. Опачић „Глас српски“, четвртак, 26. април 2001.

...Обично се каже да се види колико глумац вреди тек када је сам на сцени. Тако се Станићев дар вишеструко потврдио још у монодрами „Детињарије“, да би нас потпуно засенио у комаду „Мостови“. У адаптацији Андрићевог романа „На Дрини ћуприја“, Станић води гледаоце кроз причу не дајући им ни трена да одлутају. Веома је занимљиво да током приповедања подједнаку улогу имају и Станићев манипулативни глас и паузе, као и изузетни сценски шарм.

Александра Јакшић

...Вештом драматуршком обрадом прва четири поглавља романа „На Дрини ћуприја“ поново је испричана вечна прича о мукотрпном грађењу моста измедју две обале, Истока и Запада , радјања и смрти, легенде и истине. Приповедање, као скоро заборављена форма позоришне и друштвене комуникације, овим подухватом је поново афирмисано у нашој културној свакодневици. Доследно поштујући Андрићеве реченице, Станић нас убедљиво води кроз ову узбудљиву причу о Мехмед Паши Соколовићу, његовој ћуприји и страдању, при чеми му помаже и чињеница да изгледом на сцени подсећа на самог Иву Андрића...

Драгољуб Милић

...Тихомир Станић потврђује да је монодрама одговор јаких, да је то преузимање терета читавог драмског збивања на себе, комплетне сцене, свих њених елемената и знакова. Он прихвата изазов да сједини и дисциплинује говорну и физичку радњу и да их све време строго контролише, да буде протагониста и антагониста, да носи радњу и противрадњу. Један глумац тако, полако и вешто, али беспоговорно, увлачи публику удобно заваљену у сигурност и предности мрака, у своју реалност, стварност сцене, ослобађа је отпора и сумњи, суочава са другачијим и новим. Зато му се уложена енергија враћа. Он ствара коло енергије, као струјно коло које повезује сцену и гледалиште и то много убедљивије од већине представа које се тренутно са великом помпом играју у нашим позориштима...

Јелица Зупанц

Тихомир Станић

Постављено: 28.8.06