Биографија Иве Андрића

Иво Андрић је рођен 9. октобра 1892. године у Долцу поред Травника, Босна и Херцеговина. Књиге рођених кажу да му је отац био Антун Андрић, подворник, а мати Катарина Андрић, из породице Пејић. Одрастао је у римокатоличкој породици. Детињство је провео у Вишеграду где је завршио основну школу. Андрић 1903. године уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу у Сарајеву, а филозофију - одсјек за словенске књижевности и историју у Загребу, Бечу, Кракову и Грацу. Докторску дисертацију „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirgung der turkischen Herrschaft) Иво Андрић је одбранио је на Универзитету у Грацу 1924. године.

Као гимназијалац, Андрић је ватрени поборник интегралног југославенства, припадник је напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени је борац за ослобођење јужнословенских народа Аустроугарске монархије.

Први светски рат га затиче у Кракову, где на Јагелоњском универзитету студира Филозофски факултет. По избијању рата враћа се у земљу. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција хапси га и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник, остати до марта 1915. године. Међу зидовима марбуршке тамнице, у мраку самице, „понижен до скота“, Андрић интензивно пише песме у прози.

По изласку са робије, Андрић бива бачен у конфинацију у Овчарево и Зеницу где остаје све до лета 1917. године.

У периоду између првог и другог светског рата налазио се на позицији изасланика југославенске владе у Берлину. По избијању II светског рата, због неслагања са властима у Београду подноси оставку на место амбасадора и враћа се у Београд. За време II светског рата живи повучено у свом стану у Београду (на Зеленом венцу, за кога је рекао да је најружније место на свету) не дозвољавајући било какво штампање и објављивање својих дела. У исто време пише своја најбоља дела која ће касније доживети светску славу. Послије 1945. био је први предсједник Савеза књижевника Југославије.

Умро је 13. марта 1975. године у Београду.

Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак“ и „Блага и добра месечина“ објављеним у Босанској вили 1911. године. Пред први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма“, „Строфе у ноћи“, „Тама“, „Потонуло“, „Јадни немир“ и „Ноћ црвених звијезда“). Прву књигу стихова у прози - „Екс Понто“ - Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири“ штампао је у Београду 1920. године. Његове лирске песме које за живота нису сабране у књигу, објављене су постхумно, 1976. године у Београду, под називом „Шта сањам и шта ми се догађа“.

Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.

У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Екс Понто, Немири), Андрићев је исказ о свету обојен личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем, потстакнутом и лектиром (Kierkegaard). Критика је подељена мишљења о досезима тих раних радова: док српски критичар Никола Милошевић у њима гледа врхунац Андрићевог стваралаштва, хрватски књижевни историчар, Андрићев земљак из средње Босне Томислав Ладан држи да се ради о неважним плачљивим адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.

Друга фаза, која траје до Другог светскога рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу (што је у доста радова створило чудну мешавину у којој наратор пише српски екавски, а ликови -често фратри- неким од јекавских или икавских дијалеката). По општем признању, у већини приповедака је Андрић „нашао себе“, па је та зрела фаза међу уметнички најпродуктивнијима, с корпусом најцењенијих прича.

Писац није улазио у књижевне експерименте који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама, понајвише на еротском пољу. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Бошњаци, Јевреји, Хрвати, Срби - углавном прозвани по конфесионалним, често пежоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Жидови, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.

Трећа фаза је обележена опсежнијим делима, романима На Дрини Ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и најзначајнијим остварењем тога раздобља, приповетком Проклета авлија. Уз изузетак Госпођице, реалистичког психолошког романа смештеног у српску паланачку средину, остала дела су углавном лоцирана у Босни, у прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости.

Оцена Андрића као романописца далеко је од једнозначне: по некима је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „оријента у Европи“; по другима је Андрић аутентични аутор краћега даха, попут Чехова, па је најбољи у новелама и приповеткама, док му одричу вредност постигнућа у већим композицијама. Било како било, Андрић је у свету углавном познат по своја два романа, На Дрини ћуприја и Травничка хроника (први је писан током Другог светског рата у Београду).

Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује се: уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања, но не и психолошким понирањем - већина је Андрићевих ликова (осим фрањеваца) гоњена биолошким императивима и детерминизмом у понашању који подсећа на натуралистичку школу 19. стољећа. Осим тих дела, аутор је објавио и низ приповедака, путописне и есеистичке прозе, те вероватно најбоље дело касне фазе, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издане), неспорно једну од својих највреднијих књига.

Послије Андрићеве смрти, прво стидљиво, а онда и отворено (посебно у доба после распада Југославије), почела су се појављивати и критичка оспоравања пишчевог опуса - што није било могуће током Андрићевог живота, када је уживао статус недодирљивог државног писца. Ти се приговори могу свести на две замерке: национално-политичке и естетско-књижевне. По првој, гледано из хрватске визуре, Андрић је оцењен као национални ренегат и протагонист великосрпске идеологије у унитаристичком југославенском руху, тј. као нека врста националног отпадника. Иако је уврштаван у антологије хрватске књижевности, статус му је прилично незавидан. Из бошњачког угла (Мухсин Ризвић и други), оцена је слична, уз додатак да Андрић у својим делима приказује Бошњаке муслимане као „Турке“ - полуазијатске насилнике, подсвесно мучене комплексом „издаје“ због преласка на исламску веру. То је мишљење поткрепљивано не само извацима из пишчевих дела, него и његовим есејистичким и публицистичким радовима у којима слави Његоша и „истрагу потурица“.

Други је приговор вероватно озбиљније и дугорочно важније природе, и циља на прецењеност Андрића као писца, те на његову застарелост и плошност. Опет-из визуре хрватске књижевности, Андрић се не може поредити с модернистичким приповедачима (од Полића Камова преко Крлеже и Маринковића до Слободана Новака), па чак ни са стилски блиским, политички контроверзним Павелићевим „доглавником“ Милом Будаком, с којим као писац традиционалистички обликованих регионалних епопеја и биолошки детерминираних снажних еротских страсти има доста сличности (колико год се разликовали у идеологији).

У српској књижевности Андрић је стално апострофиран као „Србин-католик“, тј. због идеолошких разлога, али српска критика двоји колико је Андрићева тематика у матици српске књижевности (често се Милош Црњански истиче као најзначајнији српски писац 20. века, а пост-модернистички трендови, од Киша до Павића, исто нису ишли на руку Андрићевој репутацији). И, напослетку, бошњачка критика држи да је Андрић писац слабијег замаха и досега од Меше Селимовића, а и још неких савремених писаца експерименталнога набоја.

Све у свему - Иво Андрић остаје спорни класик око којега се ломе политичка копља. Овај аутор остаје више предмет политичких спорова, а нестаје као извор инспирације модернијим писцима.

Постављено: 27.8.06