Зоран Т. Јовановић: Сто година Кочићевог „Јазавца пред судом“

Петар Кочић ће остати као пример писца који је на најкраћи, најјаснији и најбољи могући начин успео да саошпти оно што је имао да каже људима свога језика.

Иво Андрић, Знакови поред пута

Ако је неки лик из српске књижевности постао пословично присутан и у свакодневном разговору, онда је то ван сваке сумње Кочићев Давид Штрбац, оличење народне домишљатости и мудрости.

Од прве појаве 1904. па током наредних сто година „сатирична бравура" Јазавац пред судом је било најпопуларније и најчитаније Кочићево дело. Оно је то увелико остало и данас иако му се политички и друштвени повод настанка одавно изгубио. Дело је надживело и своје време и свог аутора, постало је класика, и по многим одликама, својеврсни књижевно-позоришни феномен.

1.

Прошао је читав век од премијере драмолета Јазавац пред судом Петра Кочића (1877-1916), први пут изведеног на професионалној сцени, у Народном позоришту у Београду, 26. новембра 1905. године, у режији Саве Тодоровића и његовој интерпретацији лика Давида Штрпца.

Кочићев Јазавац је први пут виђен на сцени у јесен 1905, у режији самог писца, на првој свечаној седници литерарне дружине „Српско коло", у извођењу ђака Скопске мушке гимназије. Извештач новосадског листа „Женски свет" бележи да су дилетанти „одлично одиграли своје улоге, а нарочито мора се истаћи као најбољи Михаило Куртовић, који играше улогу главног јунака".

Али по исказу кројачког радника Милана Пешића, у писму од 19. фебруара 1977. упућеном Друштву „Абрашевић" у Смедеревској Паланци, месне занатлије извеле су Јазавца на приредби организованој за Првомајски празник 1905, у кафани „Круна". Сам Пешић је играо писарчића, а његов колега Милан Обреновић, звани Црни, Давида Штрпца. Податак који би вредело подвргнути провери, јер би његова веродостојност значила прво сценско извођење Јазавца.

Од 1905. до данас објављени есеји, студије, позоришне критике о Кочићевом драмском једночину бројношћу представљају вишетомни зборник. Уз то, Кочићев Јазавац пред судом представља једно од најчешће штампаних дела српске драмске књижевности, које се приближава троцифреном броју.

Скерлић је у СКГ забележио (1. јула 1908): „За четири године Јазавац пред судом доживео је пет издања, и то је највећи успех код широке публике који је једна српска књига имала. Пето издање изашло је сада у Америци, у Чикагу, у издању српске књижаре Душана Поповића и друга".

Три месеца касније (1. октобра 1908), Скерлић пише: „Редак, готово незапамћен успех који је Кочићев Јазавац пред судом имао у српској књижевности продужује се. Ових дана је, у Новом Саду, изишло и седмо издање ове патриотске сатире".

Душица П. Кочић приредила је осамнаесто издање Јазавца пред судом и штампала га у Београду уочи рата 1941. код књижарнице Томе Јовановића и Вујића. У предговору истиче да су била и четири издања у Америци, штампана у Чикагу.

Ово Кочићево дело је преведено на десетак страних језика, а највише издања је имало на македонском (од 1950. до 1984. – чак девет!).

Десанка Максимовић објавила је 1921. Песму, посвећену Давиду Штрпцу (Српска реч, бр. 53).

По либрету драмолета Јазавац пред судом Влада Милошевић је компоновао оперу, премијерно изведена у Бањалуци 1978. године.

Звучни запис Јазавца поред судом, у извођењу ансамбла Драмског казалишта Гавела у Загребу, сачуван је на снимку Југотона из 1979. године, са Фахром Коњхоџићем као Давидом Штрпцем.

У наше време Кочићев Давид Штрбац оживео је у филму Петра Зеца Телевизијски мејдан Симеуна Ђака, ау тумачењу Александра Берчека (производња Независна радио-телевизија Бањалука, 2001).

2.

Препоруку за сценско извођење Јазавца дао је сам Јован Скерлић, високо ценећи приповедачку изворност Кочића, у свом приказу још 1904: „Када би у наше позоришне публике било више књижевног разумевања, када се у „комаду" не би тражили мелодрамски „заплети" и „расплети" и детињасте „интриге", Јазавац пред судом могао би се слободно представљати у нашем позоришту. Ја замишљам Саву Тодоровића или Илију Станојевића у улози овог препреденог и живописног Давида".

Скерлићева жеља се наредне године и остварила. Боривоје С. Стојковић у Историји српског позоришта пише: „Значајни позоришно-књижевни и национално-политички догађај представља извођење једночине сатире Јазавац пред судом 1905. у којој је глумац Сава Тодоровић изградио с много духа, неупоредивог животног реализма и раскошне инвенције Давида Штрпца, једну од најбољих домаћих уметничких креација београдске сцене".

На представи Јазавца пред судом одржаној 27. септембра 1907, у оквиру Босанско-херцеговачке драмске вечери, присуствовали су мостарски књижевници Светозар Ћоровић и Алекса Шантић, а у службеној позоришној забелешци пише: "Петар Кочић у затвору".

Сам Кочић видеће свог Јазавца на београдској сцени 17. августа 1910. године, бурно поздрављен од присутних гледалаца.

Тим поводом лист Политика је 18. августа 1910. писала: „Јазавац пред судом, прослављени Кочићев комад, који се вечерас игра у нашем Позоришту, доживео је судбину као, извесно, ниједна друга књига у Српству. За неколико година Јазавац пред судом доживео је седам издања у Европи и три у Америци и пронео Кочићево име на све стране Српства.

Једно од тих издања разграбљено је за три недеље преклањске године, када је Кочић тамновао у зеничкој тамници и штрајковао глађу по читаве дане, да би на тај, страшан и за слабе људе необичан, начин протестовао против нечовечног поступања с њим".

Од 1905. године, Давид Штрбац, такорећи, не силази са сцене. Извођен је цензурисан (чак и на првој београдској премијери!), забрањиван на територији Аустро-Угарске, прогоњен, па цензуром свођен на трећину текста, и упркос свему, ипак извођен.

Прво извођење на тлу Босне и Херцеговине, Кочићев Јазавац је имао у Сарајеву, а играло га је Српско дилетантско позориште 1. фебруара 1913. годице.

Игран је до Првог светског рата у већини српских професионалних позоришта, у бројним путујућим позоришним дружинама, међу нашим исељеницима у Америци (у тумачењу глумца Луке Поповића), а Давидов сценски живот настављен је и у међуратном раздобљу, а интензивиран после Другог светског рата отварањем бројних нових професионалних позоришта широм Југославије.

Забележено је преко 40 премијера у професионалним театрима, а тачан број је, свакако, већи али до њега је немогуће доћи због мањкавости и непотпуности архивских података.

Јазавца пред судом тумачили су ђаци на школским пригодним приредбама, аматери разним поводима и на сваковрсним сценама, те је зато с правом назван „чудесном атракцијом на толиким нашим аматерским сценама" (Ника Милићевић).

Изводила су га српска војничка позоришта током Првог светског рата у Грчкој, у Водену, Солуну и у Лазуазу, на афричкој обали, у интерпретацијама познатих српских глумаца-комичара Димитрија Гинића и С. Јанићијевића Шућура.

Јазавац је игран и у логорским позориштима југословенских заробљеника у Немачкој током Другог светског рата. У Офенбургу, у Заробљеничком логору Офлаг 5Д, 8. фебруара 1942. Давида Штрпца тумачио је Млађа Веселиновић, првак Југословенског драмског позоришта.

Али свим тим бројним извођењима је заједничко једно: дело је на сцени оживљавала и одржавала глумачка интерпретација лика Давида Штрпца, који је „истовремено и бунтовник и филозоф, и пророк и политичар, и шерет и очајник" (П. Палавестра).

Плејада наших врсних глумаца-комичара огледала се у тумачењу лика лукавог шерета и „ћошкастог човека" Давида, који је својом „игром у игри" пружао сваком даровитом глумцу изванредне интерпретативне сценске могућности.

Ту плејаду зачиње Сава Тодоровић, игром на сцени Народног позоришта у Београду од премијере 1905. до 1914, а обнавља Кочићево дело 1919. и наставља да игра Давида готово до силаска са сцене.

Димитрије Гинић наставља његовим путем током Првог светског рата у војничком позоришту, тумачећи љутог противника аустријске „укопације" којој се назирао крај, али ће дружење са Кочићевим јунаком наставити и касније.

Посебну занимљивост представља извођење Кочићевог Јазавца у Сједињеним Америчким Државама, у интерпретацији глумца Лука Поповића (1878-1915), члана Народног позоришта у Београду, који је организовао и водио годину дана (1911/12) позоришну трупу под именом Српско народно позориште. У колонијама наших исељеника у десетини америчких градова (Њујорк, Питсбург, Чикаго, Филаделфија, Синсинати, Детроит, Кливленд и др.) Поповић је редовно представљао Кочићевог јунака, наилазећи на изванредан пријем публике.

Као познати интерпретатор Давида Штрпца, Лука Поповић га је играо буквално до смрти, а у једној од последњих својих представа у Народном позоришту у Скопљу, почетком фебруара 1915. године, пре него што ће га покосити пегавац, „пожњео је буру аплауза", како Бранислав Нушић, његов управник, бележи у некрологу.

Између два светска рата чувене су креације Николе Хајдушковића у Сарајевском позоришту, Јосипа Павића у загребачком Хрватском народном казалишту, који игра Давида од 1918, да би наставио у обновљеном делу и својој режији од 1934. године да тумачи исти лик.

У периоду после Другог светског рата истакло се неколико глумаца својим оригиналним тумачењем Давидовог лика. Међу њима се истичу Станоје Душановић, новосадски глумац и Влада Зељковић, бањалучки првак, који су тумачили Кочићевог бунџију безмало читав свој глумачки век, на разним сценама.

Влада Зељковић је облачио костим Давида више од петсто пута, и у њему обишао готово цео бивши југословенски позоришни простор, симболично од Марибора до Ђевђелије. У години обележавања педесетогодишњице Кочићеве смрти 1966. године, Зељковић је одиграо с глумцима Тузле, Зенице и Шапца равно 105 пута Давида на сцени.

Сличан успех имао је (од 1968. године) у Београдском драмском позоришту Никола Милић, врсни комичар, трагајући у својој интерпретацији за дубљим и комплекснијим значењима Давидове побуне.

Његову традицију на београдским сценама данас успешно наставља Томо Курузовић, који га игра у Позоришту „Сунце" у Новом Београду, у свом редитељском тумачењу (са прологом „Туба") од 1982. године.

Двојица хрватских глумаца, пореклом Босанци, тумачећи Кочићевог јунака, имали су особито запажен успех.

Изет Хајдархоџцћ из дубровачког Народног казалишта, добио је за свог Давида Стеријину награду у Новом Саду 1966. године. Критика је запазила да је у интерпретацији Давида Штрпца „његов трагизам био сугестивнији од његовог шеретлука", а најбољи тренутак у представи је била његова прича о сину који је погинуо на ратишту, за шта га царевина награђује са – три форинте. А загребачки глумац Фахро Коњхоџић, тумачио је главни лик Кочићеве сатире преко триста пута, увек пред пуном двораном Драмског казалишта „Гавела" током више од једне деценије (1966-1978) и на бројним гостовањима по унутрашњости Хрватске и Босне и Херцеговине.

3.

Популарност Јазавца у првим деценијама двадесетог века заснива се, углавном, на његовој сатирично-политичкој актуелности. Између два светска рата та се политичка актуелност губи, а све више долази до изражаја његова свевременост: од библијских времена вечита борба Давида с Голијатом, пример отпора насиљу и угњетавању, израз непрекидног сукоба слабијег с јачим.

Тежиште тумачења Кочићевог дела је варирало зависно од редитељских интерпретација, али се оне најчешће нису упуштале у експериментаторске воде и изналажење савременијих и модернијих тумачења Кочићевог текста, речју, да његово дело сагледају у контексту измењеног света, данас и овде.

А „више је него очигледно да је Кочић посједовао несвакидашњи смисао за драмски дијалог, њему је често само вербални слој био довољан да у потпуности изгради и рељефни карактер и живописну и динамичну атмосферу, а управо су то главне особине сваког истинског драмског пјесника", с правом тврди театролог и историчар Јосип Лешић.

4.

Театарско трагање за „драмским песником" Кочићем, започето још тридесетих година драматизацијом приповетке Суданија Боривоја Недића, а плодније настављено између педесетих и седамдесетих година прошлог века, адаптаторским тражењима Борислава Михајловића Михиза, Зуке Yумхура, Уроша Ковачевића, Ранка Рисојевића и редитељским успелијим интерпретацијама Владе Петрића, Јована Путника, Косте Спаића, Јошка Јуванчића, Боре Драшковића, Предрага Динуловића, Рајка Радојковића, Радослава Лазића, Јовице Павића, Петра Зеца и других.

Та уметничка трагања ваљало би наставити и данас, у више изражајних медија (филм, телевизија, радио), а прави повод био могао бити управо обележавање стогодишњице сценског упризорења Јазавца пред судом, Кочићевог најпопуларнијег дела.

Пророчки су се обистиниле речи Владимира Гаћиновића, изречене још 1908, да ће Јазавац пред судом као „велико дјело по својој скулптури, остати трајан израз једног прелазног друштвеног стања, једне борбе с мраком. Али његове љепоте и његова естетика неће престати са побједом тога тврдог и жилавог народа".

Постављено: 28.8.06